авторефераты диссертаций БЕСПЛАТНАЯ БИБЛИОТЕКА РОССИИ

КОНФЕРЕНЦИИ, КНИГИ, ПОСОБИЯ, НАУЧНЫЕ ИЗДАНИЯ

<< ГЛАВНАЯ
АГРОИНЖЕНЕРИЯ
АСТРОНОМИЯ
БЕЗОПАСНОСТЬ
БИОЛОГИЯ
ЗЕМЛЯ
ИНФОРМАТИКА
ИСКУССТВОВЕДЕНИЕ
ИСТОРИЯ
КУЛЬТУРОЛОГИЯ
МАШИНОСТРОЕНИЕ
МЕДИЦИНА
МЕТАЛЛУРГИЯ
МЕХАНИКА
ПЕДАГОГИКА
ПОЛИТИКА
ПРИБОРОСТРОЕНИЕ
ПРОДОВОЛЬСТВИЕ
ПСИХОЛОГИЯ
РАДИОТЕХНИКА
СЕЛЬСКОЕ ХОЗЯЙСТВО
СОЦИОЛОГИЯ
СТРОИТЕЛЬСТВО
ТЕХНИЧЕСКИЕ НАУКИ
ТРАНСПОРТ
ФАРМАЦЕВТИКА
ФИЗИКА
ФИЗИОЛОГИЯ
ФИЛОЛОГИЯ
ФИЛОСОФИЯ
ХИМИЯ
ЭКОНОМИКА
ЭЛЕКТРОТЕХНИКА
ЭНЕРГЕТИКА
ЮРИСПРУДЕНЦИЯ
ЯЗЫКОЗНАНИЕ
РАЗНОЕ
КОНТАКТЫ


Pages:     | 1 | 2 || 4 | 5 |   ...   | 6 |

«Међународни научни Симпозијум НОВИ ФУНКЦИОНАЛНИ МАТЕРИЈАЛИ И ВИСОКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ Абстракти 24-28 јун 2013 ...»

-- [ Страница 3 ] --

Procesi mehanike aktivacije u visokoenergetskim mlinovima (mehanoaktivatorima) dovode do razliitih strukturnih promena i poveanja reakcione sposobnosti zrnastih materijala koji se tretiraju. Sloj materijala odgovarajueg sastava koji se nanosi na povine kalupa i jezgra u cilju spreavanja stapanja meavine sa odlivkom, naziva se premaz. Sloj keramike suspenzije koji se nanosi, jednom ili vie puta na polimerni model kod livenja sa isparljivim modelima (Lost foam proces livenja) ili na topivi model kod preciznog livenja, koji se sui, i slui kao efikasna barijera tenom metalu u fazi ulivanja naziva se keramika obloga.

SVOJSTVA LIVAKIH PREMAZA I OBLOGA Osnovna uloga livakih premaza i obloga je stvaranje efikasne barijere izmeu struje tenog metala i peane odnosno metalne podloge. Na ovaj nain obezbeuje se kvalitetna povrina odlivka bez nalepa, zapeenog peska ili greaka nastalih usled penetracije metala.

Ovakvi premazi spadaju u grupu tzv. pasivnih premaza koji ne menjaju svojstva povrinskih slojeva odlivaka, a koriste se u onim sluajevima kada meavine od kojih su izraena jezgra i kalupi, ne   obezbeuju dovoljno iste i glatke povrine odlivaka. Premazi mogu biti teni (crni ili beli), poluteni (paste) i suvi (prah - puder). Premazi u tenom i polutenom stanju, upotrebljavaju se za suve ili polusuve kalupe, dok se prahovi koriste za vlane kalupe.

Premazi se mogu svrstati u vie grupa:

• prema vrsti livenog metala (za elik, sivi liv, obojene metale) i • na osnovu hemijskog karaktera (kiseli, bazni, neutralni).

Takoe premazi se biraju:

• na osnovu vrste kalupa (peani ili metalni), u zavisnosti od vezivnog sistema • premaza i toplotnog bilansa na kontaktnoj povrini metal - kalup;

• vatrostalnog punioca (grafit, keramiki materijal), zavisno od vrste tenog metala, veliine i mase odlivka, boje premaza;

• tenog nosioca (voda, alkohol i ostali organski rastvarai), zavisno od tehnike suenja, postupka kalupovanja, korelacije vezivnog sistema - tenog nosioca;

• metoda primene (nanoenje etkom ili krpom, potapanje ili uranjanje, rasprivanje, prelivanje), zavisno od obima proizvodnje, ekonominosti postupka, veliine i sloenosti jezgara i kalupa;

• sistema vezivanja peanih meavina (livenje u hladne kalupe, livenje u tople kalupe, CO2 postupak, livenje sa isparljivim modelima, shell proces), u zavisnosti od granulacije peska, penetracije tenog nosioca, propustljivosti peane meavine;

• reologije premaza (teni, paste, prah), zavisno od postupka kalupovanja, obima proizvodnje i metoda primene), • tehnike suenja (na vazduhu, u pei, plamenom), zavisno od obima proizvodnje i tenog nosioca premaza).

Zatitni premazi treba da ispunjavaju sledee uslove:

• da imaju veu vatrostalnost nego to je temperatura livenog metala, • meusloj (stvoren od oksida metala i sastojaka premaza) treba da ima prostornu reetku parametara bliih reetki materijala premaza nego oksidima metala. U suprotnom, ovaj prelazni sloj ima tendenciju vezivanja sa oksidima metala, stvarajui opne na povrini legure to dovodi do zatapanja meavine na odlivcima, • da se vrsto vezuju sa jezgrenom i kalupnom meavinom, • da ne pucaju ili se ljute za vreme suenja i livenja i da su otporni na nagle promene temperature, • da stvaraju gasove za odbijanje oksida metala od zidova kalupa (jezgara) naroito kod livenja u kalupe visokih vertikalnih zidova ili uspravnih poloaja jezgara.

Slika 1.ematski prikaz obloge kod LF procesa   Propustljivost obloge pri livenju sa isparljivim modelima je vea od premaza kod klasinih tehnologija livenja, i kree se u rasponu od 5 - 150. To je opravdano, obzirom na veliku koliinu gasovitih produkata razlaganja modela tokom faze ulivanja metala. Obloge modela moraju biti tako pripremljene da omogue produktima razlaganja i isparavanja da ieznu iz kalupa, ali i da spree penetraciju metala u kalup.

Izbor obloge vri se u skladu sa vrstom metala i legure koji se liju, odnosno u skladu sa temperaturom livenja. Vie temperature livenja omoguavaju brzo odvijanje procesa razlaganja modela i stvaranje vee koliine gasova. To zahteva deblje slojeve i veu propustljivost obloge.

Kod niih temperatura livenja, obloga je male ili srednje propustljivosti.

Vatrostalne obloge moraju da budu kompatibilne sa AFS brojem finoe zrna korienog peska, i to visoko propustljiva obloga za krupan pesak i srednja do niske propustljivosti obloga za finiji pesak.

Obloga, takoe, daje krutost grozdu. Grozd. ini vei broj polimernih modela sklopljenih, odnosno zalepljenih na centralni sprovodnik u cilju poveanja produktivnosti livenja.

Postupak sklapanja veeg broja modela u grozd je uobiajena praksa kod livnica za proizvodnju delova za automobilsku industriju, koja omoguava livenje veeg broja komada, odlivaka u isto vreme, tj. u veoj seriji. Modelima od pene nije svojstvena krutost, pa je distorzija pri punjenju i sabijanju peska uobiajena. Menjanje konstrukcije grozda je uobiajeni nain za smanjenje distorzije. Krutost grozda, koju dobija od obloge, doprinosi smanjenju distorzije.

Debljina osuenog vatrostalnog sloja na modelu podeava se u odnosu na ostale parametre LF procesa. Za vie temperature livenja, vei metalostatiki pritisak metala i grublja zrna peska, koriste se deblje obloge. Zavisno od ostalih parametara procesa debljina osuenog sloja obloge varira od 0,2 - 0,7mm. Bez obzira na debljinu obloge, mora se odrati propustljivost na odgovarajuem nivou, jer za prekomernu debljinu obloge mogu se pojaviti defekti Debljina sloja obloge mora u svim delovima modela biti ujednaena. Osim to obloga mora dobro da prijanja za povrinu modela, ona takoe mora lako da se skida sa povrine odlivka. Obloge se dobijaju kao testasta masa, meaju se i razblauju pre nego to budu spremne za nanoenje. U sluaju upotrebe bentonita prvo se pripremaju paste, a posle dodatkom vode tene smee. Gustinu ne bi trebalo proveravati dok se obloga ne izmea ravnomerno (bar za 10 do 15 minuta). Sve obloge za isparljive modele su tiksotropne po prirodi i zahtevaju paljivu kontrolu i pravilnu upotrebu, uz meanje, da bi se dobile jednoobrazne osobine i ravnomerna debljina ak i na sloenim povrinama. Tiksotropija prouzrokuje smanjenje viskoznosti obloge za vreme njenog meanja. Meutim, ako se meanje prekine, viskoznost lagano raste. Tiksotropna osobina moe takoe uticati na oitavanje vrednosti viskoziteta ( u stepenima bomea, kao jedinice mere gustine), dobijenih za datu vatrostalnu suspenziju. Prema tome, da bi se ostvarila potrebna viskoznost vri se sve vreme meanje obloge.

To e osigurati ravnomerno vlaan nanos na svakom modelu, a samim tim i ravnomerno osuen sloj na modelu, za vreme proizvodnje odlivaka.

Najbolji rezultati postiu se ako se, pored meanja obloge za vreme njene upotrebe kontrolie i njena temperatura. Kada temperatura raste masa obloge opada sve dok se ne dostigne jedna odreena temperatura, nakon koje masa poinje da raste sa porastom temperature to je ilustrovano na slici.

Nanoenje tenih premaza moe se vriti etkom, potapanjem, prelivanjem ili prskanjem.

Gustina zavisi od sastava i namene, a obino se kree izmeu 1,2-1,8 kg/m3. Paste se nanose utrljavanjem a prah (suvi premaz) posipanjem povrina vlanih kalupa. Moe se nanositi jedan ili vie slojeva tenog premaza. Debljina sloja se kree od nekoliko desetih delova do nekoliko milimetara (npr. kod elika dovoljna je prevlaka od 0,5-1 mm).

Nanoenje obloge na "grozd" radi se uglavnom potapanjem "grozda" u kadu sa materijalom obloge.

Sastav premaza i obloga Vatrostalne obloge i premazi u livarstvu su meavine vatrostalnih materijala u rastvarau sa suspenzionim agensom i vezivom. Veina savremenih premaza i obloga, zavisno od namene, predstavlja vrlo kompleksne meavine od preko 20 komponenti, a etiri osnovne komponente su:

  Vatrostalni punilac - predstavlja najvaniju komponentu livakih premaza i obloga, budui da odreuje otpornost prema penetraciji metala smanjenjem propustljivosti povrine na koju se nanosi, spreava eroziju peane meavine i reakcije na kontaktnoj povrini metal - kalup, a njegov izbor zavisi prvenstveno od tipa livne legure, debljine zida odlivka kao i metalostatikog pritiska. U skladu sa tim potrebno je da poseduje dobre termofizike karakteristike, u prvom redu:

• mali koeficijent toplotnog irenja i njegov ravnomeran rast, ime se smanjuje opasnost od pucanja premazanog sloja i istovremeno obezbeuje se vea dimenzionalna stabilnost odlivka;

• visoku temperaturu topljenja i uzak temperaturni interval sinterovanja, usled ega se obezbeuje ista povrina bez sinterovanog sloja;

• nisku tvrdou, jer iako u izvesnoj meri oteava preiavanje osnovnog minerala, budui da su pratee neistoe u najveem broju sluajeva jako meke, omoguava vrlo lako postizanje pogodne granulacije, koja obezbeuje lako nanoenje premaza na povrinu kalupa ili jezgra;

• nekvaljivost tenim metalom i nisku reaktivnost sa oksidima metala, odnosno otpornost na njihovo dejstvo na visokim temperaturama, usled ega se spreavaju reakcije na dodirnoj povrini metal - kalup to omoguava dobijanje iste i glatke povrine odlivka;

• nisku vrednost gustine, budui da visoka vrednost gustine zahteva intenzivniju reologiju livakog premaza zbog poveane brzine taloenja;

• nisku vrednost koeficijenta toplotne provodljivosti, budui da poveane vrednosti ovog parametra uslovljavaju nedovoljnu termostabilnost, tj. smanjuju otpornost na toplotne udare, kao i ubrzan rast temperaturnog gradijenta na dodirnoj povrini metal - kalup;

• vatrostalni punioc ne sme razvijati gasove prilikom ulivanja metala jer to dovodi do gasne poroznosti odlivka.

Da bi se vatrostalni prah mogao koristiti kao punilac, potrebno je da ima granulaciju ispod 0,05 mm, kako bi se postigla odgovarajua reologija i adhezivna svojstva. Izbor vatrostalnog praha u velikom stepenu zavisi od temperature livenja metala.

i druge tehnike (mada ree) i to: prskanjem, nanoenjem etkom ili prelivanjem "grozda".

ZAKLJUAK Premazi su u direktnoj zavisnosti od kvaliteta, u ovom sluaju, talka koji je potrebno tretirati mehanikom aktivacijom i na taj nain poboljati karakteristike premaza. Pod mehanikom aktivacijom podrazumevaju se procesi poveanja reakcione sposobnosti materijala pod dejstvom mehanikih sila pri kome materijal ostaje hemijski nepromenjen. Procesi mehanike aktivacije disperznih materijala su znaajni za izuavanje jer iniciraju i ubrzavaju hemijske reakcije u gasovima, tenostima i vrstim telima pod dejstvom mehanike energije. Na osnovu literaturnog pregleda i rezultata istraivanja uticaja mehanike aktivacije keramikih prahova na kvalitet livakih premaza za peane kalupe i jezgra, kao i obloga za polimerne modele kod nove metode livenja Lost foam procesa mogu se doneti sledei zakljuci:

Pod mehanikom aktivaciojom podrazumevaju se procesi poveanja reakcione sposobnosti materijala pod dejstvom mehanikih sila pri kome materijal ostaje hemijski nepromenjen. Procesi mehanike aktivacije disperznih materijala su znaajni za izuavanje jer iniciraju i ubrzavaju hemijske reakcije u gasovima, tenostima i vrstim telima pod dejstvom mehanike energije.

U principu pri mlevenju se odvijaju tri mehanizma: deformacija, razaranje i srastanje estica koji dovode do promene energetskog stanja, strukture i hemijskih svojstava materijala pod dejstvom mehanikih sila pri dispergovanju u odsustvu drugog reagensa.

Proizvodi procesa mehanikog aktiviranja imaju razliite energetske karaktristike koje su u najveoj meri funkcija tipa mehanoaktivatora i uslova njihovog rada. Dominantnu ulogu u procesu ima snaga ureaja za mlevenje, masa meljuih tela i frekvencija sistema u radu. Od tehnolokih parametara procesa dominantan faktor je kapacitet i vreme mlevenje.

Literatura.

1. M. Tomaevi, S. Miloevi, M. urii: Physico chemical aspects of kaolin fine grinding, Change in reactivity and strukture, J. Serb. Chem.Soc. 59(9), (1992).

  2. JUS B.H9.102- Premazi za kalupe i jezgra 3. JUS B.H9. 103.- Premazi za kalupe i jezgra.

4. Z. eganjac, Z.Aimovi, Lj. Andri, J. Mili, Z. Aimovi-Pavlovi: Uticaj mehanike aktivacije keramikih prahova na kvalitet vatrostalnih premaza, XIX Simpozijum o PMS, Oplenac Topola, Zbornik radova, s. 417-420, (2004).

5. Z. Aimovi-Pavlovi: Uticaj relevantnih tehnolokih parametara na kvalitet odlivaka dobijenih livenjem sa isparljivim modelima, TMF Beograd, dokrotska disertacija (1991).

6. D. ivanovi, S. Miloevi, Lj. Andri: Mechanical Activation of Mica, The International Journal of Science of Sintering, vol. 28, (1996).

7. D. Ocepek: Mehanska procesna tehnika;

Ljubljana (1987).

  EKOLOKA KRIZA KAO GLOBALNI PROBLEM Dr Milana Mrkalj, Edukativni centar „Discipulus“, Brae Savi 30. De Doc. dr Kristijan Risti, Fakultet za poslovno industrijski menadment, Ive Andria 2. Beograd oveanstvo je danas konfrotirano sa mnotvom egzistencijalnih kriza, meu kojima ekoloka kriza zauzima posebno mesto. Do sada ovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Ekoloka svest predstavlja neophodnu osnovu daljeg, odrivog razvoja zatite ivotne sredine. Zajedno sa znanjima i vetinama obezbeuje osnovu za pomeranje u vee sisteme, ire ciljeve i sofisticiranije razumevanje uzroka, veza i posledica koji vladaju u ivotnoj sredini. Zatita i unapreenje ovekove sredine znaajan je globalni problem savremenog drutva. Njegovo reavanje inicira, izmeu ostalog i pronalazak naina za racionalno i kompleksno korienje prirodnih resursa, te naina za voenje aktivne demografske politike i razvijenje i unapreenje meunarodne saradnje u oblasti naunih istraivanja. Novi odnos prema ivotnoj sredini, kao i preobraaj duha savremene sfere rada postaje imperativ. Koncepcija odrivog razvoja nudi mogunost harmoninog razvoja.

Kljune rei: ekologija, ivotna sredina, kriza ivotne sredine, globalni ekoloki problemi i izazovi UVODNA RAZMATRANJA Nae vreme, je samo kalendarska granica XX i XXI v., drugog i teeg milenijuma nae ere, ali i odreeni prelomni moment razvoja oveanstva. U novim uslovima postojanja prethodne teorije imaju ogranienu oblast primene. Tako se predpostavlja da je osnovni i na kraju kajeva odreujui faktor istorijskog procesa, proizvodne snage, nivo koji krakakterie stepen ovekovog ovladavanja prirodnim silama. Zaista od vremena poetka industrijske revolucije ekonomska sredina (materijalni uslovi ivota drutva) se brzo menjala. Pomou tehnikih dostignua ovek je obezbedio sebi komforne uslove egzistencije. Rast njegovih mogunosti inio se bezgraninim.

Meutim, praralelno sa rastom proizvodnje i odgovarajuih potreba, sve vei znaaj stiu i nalija civilizacije.

Ako je ranije bilo mogue smatrati, da ovekovo drutvo postoji i kree se po svojim zakonima, u znaajnom stepenu nezavisno od svojstava sredine, to sada eto ve nije tako. Za poslednjih sto godina delatnost oveka se izdigla na planetarne razmere: neprekidno raste antropogeno optereenje na ivotnu sredinu (antropogenija (gr.) nauka o postanku i razvitku oveka i ljudskih vrsta.), ovek je potinio prirodu, nateravi je da slui njegovim interesima, ali kao rezultat su se dogodile neplanirane kvalitativne promene. Sve se nalo pod udarom: voda, vazduh, zemljite, flora, fauna, zdravlje, ljudi, pa ak i samo postojanje biosfere. U tim uslovima ve ne moemo razmatrati oveka i sredinu odvojeno, odvojenu jedno od drugoga, ve samo u jednom sistemu priroda-drutvo.

U nae vreme ovek se nalazi u informacionom polju, formiranom novim sredstvima komunikacije, naroito sredstvima javnog informisanja. To polje delujui neposredno na mozak, moe vriti na oveka ne manji uticaj nego njegov materijalni poloaj. On neposredno utie na stanje proizvodnih snaga, koje se ve ne moe razmatrati odvojeno od informacione sredine. Za poslednjih pola veka takoe se izmenio i sam karakter proizvodnje. Nauka je postala neposredna proizvodna snaga, nastali su i razvili se mikroelektronika, informatika, robotika, biotehnologije, koje utiu ne samo na nain ivota, nego i na bioloke osnove ovekove egzistencije. Danas kada je razvoj civilizacije priao kritinoj granici, samo sfera razuma moe ukazati na puteve izlaza iz narastajuih globalnih tekoa KRIZA IVOTNE SREDINE Praktino, sve strane delatnosti ljude vode u zagaenje biosfere: stihijski rast industrije, energetike, transporta, hemizacije poljoprivrede, naina ivota, bri tempo rasta i stanovnitva i   urbanizacije. Godinje se iz utrobe Zemlje izvlai 100 mlrd tona razliitih ruda, sagoreve 1 mlrd tona konvencijalnih goriva, izbacujui u atmosferu 20 mlrd tona CO2, 300 mln tona CO, 150 mln tona oksida azota, 150 mln tona SO2, 5 mln tona H2S4, 400 mln tona aerosoli (soli, ai i praine): u hidrosferu se izbacuje 600 milijardi tona industrijskog i ivotnog otpada, 10 mln tona naftnih derivata, na rastvaranje otpadniih voda troi se priblino 40 % obima renih tokova, u zemlju se unosi 100 mln tona mineralnih ubriva, proizvode se stotine hiljada tona hemijskih jedinjenja, koja se ne sreu u prirodi, ukljuujui i ona veoma postojana prema rastvaranju. Danas su razmere privredne delatnosti toliko velike, da procesi metabolizma i rastvarake sposobnosti atmosfere i hidrosfere u mnogim regionima sveta ve nisu u stanju da neutraliu antropogeno optereenje njihovog tetnog uticaja. 23 Posebno se menja sva atmosfera, okeani, zemljte i biosfera u celini. Nastalo je itavo klupko ekolokih problema. Oko tri desetine njih imaju znaaja za planetu u celini. Njih esto klasifikuju po vremenu uspostavljanja normalnog stanja posle obustavljanja dejstva. U prioritete vezano sa kratkim vremenom obnove ili sa potpunom nepreobratljivou, spada i promena klime, smanjenje ivotnog prostora, promena ozonskog omotaa, nestanak vrsta i genetske izmene.

Kao problemi drugog reda se razmatraju: zagaenje herbicidima, pesticidima, toksikantima, kiselim kiama, eutrofikaciju, biohemijske potrebe kiseonika, izlivi nafte, zagaenje podzemnih voda, irenje radionuklida, kiselinski otpad, termalne vode.

Ipak, stepen ekoloke opasnosti ne zavisi samo od vremena obnavljanja, nego i od dinamike procesa. 24 Nakratko se zaustavimo na najvaniji proces sa te take gledita. Na rauna antropogenog uticaja menja se sastav atmosfere. Tako je za poslednjih 100 godina kao rezultat ovekove delatnosti u atmosferu je izbaeno oko 360 mlrd tona ugljen-monoksida, tj. njegov sadraj se uveao priblino na 15% (a u blioj perspektivi se oekuje rast na 30%). CO2 slui kao regulator toplotnog balansa na povrini zemlje dejstvuje slino kao topli krov, koji proputa sunevu svetlost, ali delimino zadrava toplotu. Poveanje koncentracije CO2 moe dovesti do efekta staklene bate, kada e se toplota u znaajno manjoj meri rasipati. Kao rezultat moe se desiti opta promena klime sa globalnim zagrevanjem koje izaziva topljenje leda na Arktiku i Antartiku i potapanje niih teritorija, gde ivi oko treina stanovnitva sveta.

Treba uzeti u obzira takoe i rast koliine metana u atmosferi, ija koncentacija iako mnogo manja, nego CO2 ali je zato delotvornost u stvaranju efekta staklene bate nekoliko puta vea.

Ne manju zabrinutost izaziva promena sastava stratosfere, gde je smeten ozonski omota. U velikim koliinama u atmosferu se izbacuje freon (flouro-ugljenik) koji podiui se u stratosferu, stupa u sloen proces uzajamnog dejstva sa ozonskim slojem, koji je zatitnik sveg ivog na zemlji od ultravioletnog zraenje sunca. Istraivanja su pokazala da se za poslednjih etvrt veka efektivna debljina ozonskog omotala smanjila, pojavile su se takozvane „ozonske rupe“. Situacija se uslonjava skrivenim karakterom procesa. To to se posmatra danas, odreeno je dogaajima koji su prethodili godinama unazad.

Zagaenje hidrosfere dovodi do cele sveukupnosti negativnih posledica. Tako se u svetski okean neprekidno izbacuju najraznovrsnije neistoe, tu godinje dospe samo nafte i naftnih derivara vie od 10 mln tona. Morske ivotinje nakupljaju u sebe otrove, naroito ivu, olovo, kadmijum i druge. Opasna situacija se stvara u vie mora oko Evrope, gde se oko obala u velikom broju sreu salmonela i crevni bakcili.

Na raun dolaska u vodi nitrata i fosfata pojavljuje se eutrifikacija – intezivan razvoj biljaka:

zarastaju priobalske zone, smanjuje se providnost vode i sadraj kiseonika u njoj, dovodei do masovnog uginua prirodnih organizama. Bioloki procesi na kopnu takoe su podvrgnuti uticaju zagaenja. Prilikom sagorevanja fosilnih goriva u atmosferu dospevaju oksidi sumpora i azota.

Dospevi u sastav kinih kapi, oni ine kiselim i unitavaju zemljite, vodene basene i ume. Ve Bjekovi, S., “Razvoj, ekonomska i socijalna prava, ivotna sredina”, Istraivako- obrazovni centar za ljudska prava i demokratsko graanstvo i Centar za ljudska prava Univerziteta u Podgorici, Podgorica, 2003.

Drakovi, V., "Kontrasti globalizacije”, Ekonomika Beograd i Fakultet za pomorstvo, Kotor, 2002.

uri, S., Stoi-Mihajlovi, Lj., “Menadment sistemi u funkciji poveanja energetske efikasnosti”, monografija, Odrivi prostorni razvoj gradova, IAUS, Beograd, 2008.

  oko pola uma Severne polulopte su degradirali usled kiselih kia. I to je samo poetak. Poto je kiselinska sredina aktivna, to ona moe stupiti u reakciju stvarajui toksine. Moe nastupiti momenat, kad sa rastom koncentracije strahovito raste i stepen njegovog uticaja na biosferu.

Sredina je takoe podvrgnuta brzom uveavajuem radioaktivnom zraenju, uslovljenom rastom koliine radioaktivnog otpada, ispitivanjem radioaktivnog naoruanja, razvojem atomske energetike. Elementi koji ranije nisu postojali u prirodi nemarno su rasejani po celoj Zemlji. Sada u svetu nema deteta u ijim kostima, iako u malim koliinama nema sadraja Stroncijuma-90 (Sr-90).

Do sredine sledeeg veka masa radioaktivnih elemenata u objektima biosfere moe porasti viestruko.

Naroitu brigu izazivaju negativni procesi u biosferi. Ponekad ih objedinjavaju u shvatanju biosferne krize. Kao to je poznato, biosfera sobom predstavlja, celovit usklaen sistem, a ovek je nerazdvojivi deo. Ba tako, kao i svaki ivi organizam, populacija, biocenoza, biosfera ima svoje granice odrivosti. Ako je ranije antropogeno optereenje bilo daleko od tih granica i nije moglo uticati na biosferu u celini, to sada, kad je delatnost oveka dostigla planetarne razmene, taj problem je postao veoma aktuelan. Za poslednjih pola veka procesi, uslovljeni antropogenim uticajem, u ovom ili onom stepenu dotakli sve organizme, populacije i ekosisteme. Otrovne i tetne materije (ukljuujui i radioaktivne), koje su sadrane u otpadnim vodama, ubre, proizvodni otpad, izduvi gasovi – dospevi u ekosistem ne nestaju bez traga.

Kao rezultat toga, naruava se izbalansiranost biocenoze, gubi se sposobnost za samooienjem i samoregulacijom, kidaju se stvorene veze u toku duge evolucije, sledi njihova degradacija. Situacija se zaotrava sa pojavom sve novijih hemijskih preparata, iroko primenjenih za ivotne namernice, poljoprivredne i medicinske ciljeve. Godinje se ukorenjuje u praksi stotine novih hemijskih materija, a sintetie se hiljade – uopte njihov broj premauje 6 miliona. Mnogi od njih postaju uzroci kritinih hroninih oboljenja.

Nastupa prelomni momenat u stanju ekosistema i biosfere u celini, ubrzava se proces potiskivanja divlje prirode, smanjuju se mesta stanovanja prirodnih biocenoza. Pod neposrednim privrednim uticajem ve se nalazi 50% kopna i 20% lieno je prirodnog pokrivaa.

Prirodni sistemi se zamenjuju vetakim popuno zavisnim od oveka. Godinji tempo unitavanja uma iznosi oko 10 mln hektara. Sjedinjena sa opasnou planktona na raun zagaivanja mora, to u perspektivi moe stvoriti problem obnavljanja kiseonika. Inteziviraju se procesi opustoenja, degradacije i zagaenje zemljita.

NEOPHODNOSTI SAVREMENE INDUSTRIJE Ekoloka ravnotea predstavlja ravnoteu izmeu ive i neive prirode. Remeenjem te ravnotee dolazi do ekoloke krize. 25 Ona se veoma brzo iri. S jedne strane, industrijalizacija omoguava poboljanje ivotnog standarda velikog broja ljudi na Zemlji, ali s druge strane, negativno utie na kvalitet ivotne sredine i zdravlje oveka. ovek je konano shvatio da je pitanje dalje strategije opstanka drugaiji odnos prema ivotnoj sredini. U sutini, ekoloka kriza je nerazdvojivi deo velikih civilizacijskih zbivanja. Pre svega, duboka kriza jednog naina proizvodnje, modela potronje i privrednog rasta, uz istovremeno gubljenje osnovnih ljudskih vrednosti. Takav ivot poremetio je ravnoteu izmeu oveka i prirode, a to se moe popraviti samo temeljnim socio-kulturnim alternativama u nainu prizvodnje i potronje.

Zbog sve veeg interesovanja za zatitu okruenja, za ouvanje resursa, zbog porasti ekoloke svesti, javila se potreba za upravljanjem riversnim tokovima proizvoda, tj. tokovima od trita do kompanije. 26 Naglasak je na ponovnom korienju, pakovanju ili odlaganju korienih proizvoda. Poveana konkurencija i elje kompanija da to vie udovolje zahtevima kupaca su poveali znaaj povratnog toka proizvoda. injenica je da svaka kompanija koja zanemaruje riversnu logistiku u sutini smanjuje profit. Zabrinutost javnog mnjenja za ekologiju, rezultirala je zakonodavstvom koje zahteva recikliranje proizvoda do odreenog procenta, poto ih, direktno ili ukanovi, M., “ivotna sredina i odrivi razvoj”, Elit, Beograd, 1996.

Milutinovi, S., “Prirunik za participativnu analizu stanja optine u procesima stratekog planiranja odrivog razvoja u Srbiji”, Stalna konferencija gradova i optina, Beograd, 2007.

  inirektno, odbace krajnji korisnici. Riversna logistika razlikuje se od upravljanja otpadom, poto se upravljanje otpadom uglavnom odnosi na efektivno i efikasno prikupljanje i preradu otpada (proizvoda koji se ne mogu vie koristiti). Sr problema je definicija otpada, poto se problematika u vezi sa otpadom esto regulie zakonima (na primer, zakon nekada zabranjuje uvoz otpada).

Rivresna logistika se usredsreuje na povraaj proizvoda koji poseduju izvesnu vrednost i na procesuiranje tih proizvoda gde rezultat procesuiranja ulazi u novi lanac snabdevanja (tj. ne zavrava uvek kao otpad). Program riversne logistike moe doneti direktne dobitke kompanijama kroz: smanjenje upotrebe sirovina, poveanje vrednosti vraenih proizvoda (na bazi njihovog procesuiranja) i smanjenje trokova odlaganja otpada. U literaturi o reversnoj logistici esto je ukazivano na kljune razloge zbog kojih se kompanije angauju u procesu riversne logistike.

Smanjenje otpada kroz redukciju ili reciklau ima veoma vaan doprinos u ouvanje i zatite ivotne sredine. Ponovna upotreba proizvoda npr. od plastike omoguava produen „ivotni ciklus”, to je ekoloki i ekonomski vrlo isplativo.27 Poto odslui svoj ivot u raznim aplikacijama, plastika se moe iskoristiti i tako ponovo doprineti potrebama odrivog razvoja i istovremeno omoguiti visok nivo zatite ivotne sredine.

VELIKI GLOBALNI PROBLEMI Ozonska rupa je geografski ograniena pojava smanjivanja ozonskog sloja u atmosferi.

Prvi put su otkrivene u 1970- tim, i to u junoj hemisferi. Ozonski sloj je deo stratosfere na visini od 12 - 50 km. Uzroci pojave ozonskih rupa su sporni. Neki naunici tvrde da su to prirodne pojave, dok drugi tvrde da je ovek uzrok toga. U skladu sa miljenjem da ovek izaziva nastanak ozonskih rupa, navodi se da one nastaju i zbog ovekovog uticaja na okolinu i koritenja staklenikih gasova u industriji (ti gasovi doprinose unitavanju zemljinog ozonskog omotaa i zbog toga na povrinu pristie vea koncentracija pogubnih ultraljubiastih zraka sa Sunca). Iako su gotovo sve drave, lanice Ujedinjenih nacija tokom 1990- tih smanjile ili potpuno obustavile upotrebu staklenikih gasova, zbog „zakanjenog“ efekta delovanja jo najmanje nekoliko godina e biti prisutan fenomen pojave ozonkih rupa. Pretpostavlja se da e ovekov uticaj na ozonske rupe isputanjem staklenikih gasova nestati negde oko 2050. godine.

Efekat staklene bate je izraz za zagrevanje planete Zemlje nastao poremeajem energetske ravnotee izmeu koliine zraenja koje od Sunca prima i u svemir zrai Zemljina povrina. Ovaj efekat predstavlja rezultat poveanja koliine zraenja koje ne moe od povrine Zemlje da bude emitovano u svemir, ve ga atmosfera upija i postaje toplija. Atmosfera Zemlje odbija deo (37 39%) energije koju Sunce direktno emituje (pojam pod nazivom albedo), dok ostatak (zraenje manjih talasnih duina) pada na tlo i zagreva ga, a tlo potom emituje infracrvene zrake (manjih talasnih duina) koji, u normalnim okolnostima, uglavnom odlaze u svemir. Meutim ukoliko u atmosferi postoje gasovi koji upijaju ovakvo zraenje, doi e do poveanja temperature atmosfere.

To se dogodilo sa atmosferom Zemlje u poslednjem veku.

Ukratko, Sunce emituje energiju raznih talasnih duina, dobar deo toga stigne do Zemljine povrine, doprinosi stvaranju i odravanju svog ivota na Zemlji, a deo tog zraenja potom biva emitovan u svemir i priroda je u ravnotei. Ako neto zadri deo tog zraenja, ravnotea se kvari i nastaju problemi. Ono to zadri zraenje je poznato pod nazivom gasovi staklene bate, a problemi koji nastaju su poznati pod nazivom globalno zagrevanje.

Efekat nastaje na slian nain kao u stakleniku, gde sunevi zraci vidljivog i ultraljubiastog dela spektra prodiru kroz staklo i greju tlo ispod stakla. Tlo potom emituje infracrveno zraenje koje ne moe proi kroz staklo, zadrava se unutra i tlo ostaje zagrejano. Usled toga je u staklenicima mnogo toplije nego izvan njih. Na isti nain se ponaa i planeta Zemlja ukoliko postoji neka materija koja e se ponaati kao stakleni krov. Prilikom izbacivanja iz fabrikih dimnjaka i auspuha automobila ugljenik(IV)-oksid (poznatiji kao ugljen-dioksid) i ostali tetni gasovi formiraju omota oko Zemlje koji proputa toplotu da prodre do povrine, ali ne i da se vrati u vasionu. Na ovaj nain povrina Zemlje postaje sve toplija i iz godine u godinu temperature su sve vie.

Milutinovi, S., “Urbanizacija i odrivi razvoj”, Fakultet zatite na radu, Ni, 2004.

  Razlog koji dovodi do efekta staklene bate, usled kojeg dolazi do zagrevanja povrine Zemlje drugaiji je od onog u staklenoj bati, gde do zagrevanja dolazi usled smanjene cirkulacije vazduha i meanja zagrejanog vazduha, a ne zbog same apsorbcije Sunevog zraenja. Ipak, ovaj pojam je iroko rasprostranjen i opte prihvaen.

Kisela kia je padavina zagaena sumpor-dioksidom, amonijakom i drugim hemijskim pojevima. Dok je normalna pH vrednost kie otprilike oko 5,5, pH vrednost kisele kie iznosi u proseku 4 do 4,5. To otprilike odgovara 40 puta veoj koliini kiseline u odnosu na neoptereenu kinicu.

Smanjenje pH vrednosti za jednu meru znai porast kiselosti za deseterostruko. Glavnu odgovornost za optereenja uzrokovana kiselim kiama snose termoelektrane, dim iz kua i ispuni gasovi u saobraaju. tete nastale delovanjem kiselih kia obino nastaju sasvim daleko od stvarnih tetnih izvora.

Ako pH vrednost u inae jako istim brdskim potocima i jezerima pree u kiselo podruje moe doi do izumiranja riba i drugih organizama. Doe li kisela kia u tlo oslobaaju se teki metali koji mogu opteretiti podzemne vode, a time i pitku vodu. Na taj nain se ovek izlae pojaanom unoenju tekih metala u organizam.

1980-ih godina prolog veka se brujalo o „kiseloj kii“. U meuvremenu se inilo da se ta tema zaboravila, no kisele kie i dalje postoje. Iako je veina mrtvih stabala poseena i ume ponovo poumljene, ipak uzroci jo dugo nisu odstranjeni. U procesima sagorevanja u industriji i sagorevanju ispunih gasova u saobraaju i dalje nastaju gasovi kao to su sumpor-dioksid koji tim putem dospevaju u okolinu. S vodom iz kinih kapi ovi gasovi reaguju stvarajui kiseline. pH vrednost kinih kapi se prebacuje u kiselo podruje.

Strunjaci predviaju da e se u godini 2020. za treinu manje sumpornih-oksida isputati u vazduh nego u godini 1980, ali da e se u podruju Azije njihova emisija u tom vremenskom periodu vie nego udvostruiti. Paralelno sa svetskim prirastom saobraaja strunjaci oekuju prirast i ovih gasova na svim kontinentima.

Izumiranje uma je pojam koji oznaava tete na velikim povrinama ume koje izazivaju odumiranje iglica i lia. Radi se o smetnji u celom odnosu drvo-tlo-vazduh, tj. o oboljenju celog ekosistema. Glavni uzrok su kisele kie, a ostali mogui uzronici su tetne materije kao to su teki metali koji nastaju u saobraaju, domainstvima i industriji. Takoe i ekstremne vremenske i klimatske promene, greke kod poumljavanja, gljive, bakterije, virusi, mogu se smatrati uzronicima izumiranja uma. Intenzivnom seom uma, posebno tropskih uma u Junoj Americi, takozvanih „plua planete Zemlje“, unitava se jedini izvor kiseonika potrebnog za ivotne procese.

Problem pitke vode odnosno zagaenje voda predstavlja najkompleksniji globalni problem.

Svako zagaenje koje se emituje u ivotnu sredinu dospe do podzemnih voda, reka, jezera i mora.

Zagaenje iz vazduha kiselim kiama prenosi se do tla ili vodenih povrina. Zagaenja zemlje slivaju se u povrinske i podzemne vodene tokove. Reke i jezera su pod konstantnim pritiskom zagaenja otpadnim vodama iz urbanih sredina, hemijskim otpadom iz industrije i transporta, pesticidima sa poljoprivrednih povrina, i sl. Velike koliine organske materije koja otpadnim vodama dospeva do reka, jezera i mora izaziva proces eutrofikacije ije su posledice mutnoa, poviena temperatura, nekontrolisana primarna produkcija, smanjenje rastvorenog kiseonika i pomor ribe i drugih organizama. Iako je 70% planeta Zemlje pokriveno vodom, samo 2% te vode predstavlja resurs slatke vode, a prekomernom eksploatacijom i zagaenjem prouzrokovano je smanjenje zaliha pitke vode na globalnom nivou. Analogno navedenom, doi e do porasta kancerogenih oboljenja probavnog trakta stanovnika koji piju zagaenu vodu, to sledi iz porasta sadraja nitrata u podzemnim i povrinskim vodama i miljenja medicinskih strunjaka objavljenih u medicinskim leksikonima i publikacijama Svetske zdravstvene organizacije.

Kiseli oceani je jo jedan mogu globalni problem. Globalno zagrevanje je ekoloki problem koji utie na ivot na planetu Zemlji. Ovo zagreavanje, tj. porast globalne temperature prouzrokovano je efektom staklene bate, odnosno slojem ugljendioksida koji se (prekomerno emituje kao posledica ljudskih aktivnosti) akumulirao u sredinjem delu atmosfere i ne dozvoljava da se toplota, koja se generie procesima na Zemlji, ispusti u svemir, nego se vraa nazad na   Zemljinu povrinu. Mi posledice ovog problema oseamo svakodnevno, a osim porasta temperature, dolazi do promena u biolokim procesima, topljenja ledenih santi, podizanja nivoa mora, promene stanita biljaka i ivotinja usled adaptacije na nove klimatske uslove.

ovek svakog dana udahne oko 20.000 litara vazduha, a ujedno i sve veu koncentraciju tetnih i otrovnih materija, kao proizvod industrijalizacije, transporta, ali i svakodnevnih ljudskih aktivnosti. Zagaenje vazduha moe biti gasovima ili sitnim esticama, a negativan uticaj ima na ljudsko zdravlje, ivotinjski i biljni svet, kao i ekosisteme. Zagaenje vazduha vee je u urbanim sredinama, a usled strujanja vazduha lako se kree i iri.

Nastavi li se poveavati koliina isputenog ugljendioksida, povrina mora mogla bi postati kiselija nego ikad pre u poslednjih 300 miliona godina (osim u razdobljima globalnih katastrofa).

Osim toga, pokazalo se da se bioloka produktivnost okeana nakon osamdesetih godina 20. veka smanjila za 6%.

UV zraenja moe biti i tetno. Naime, snaga sunevog zraenja koja pristie u gornje slojeve atmosfere, najveim delom prodire kroz atmosferu (sa izuzetkom relativno malog dela koji se reflektuje ili utroi na sekundarnu emisiju atmosfere i tako transformisan emituje prema slobodnom prostoru ili tlu). U donjim slojevima atmosfere (troposferi) dolazi do znaajnih promena u snazi zraenja, delimino usled apsorpcije zbog delovanja aerozagaenja (aerosola), a delomino zbog refleksije sa povrine oblaka i iz drugih razloga.

UV zraenje nastaje na visokotemperaturnim povrinama, kao to je Sunce. Najvei deo Sunevog UV zraenja apsorbuje kiseonik u Zemljinoj atmosferi, koji formira ozonski omota u nioj stratosferi. Osim toga to je neophodan uslov za stvaranje i opstanak ivog sveta na Zemlji, danas UV zraenje ima i mnogo negativnih efekata koji mogu biti vrlo ozbiljni. Ti negativni efekti nastaju kada ozonski omota postane previe tanak, pa ne moe apsorbovati dovoljno UV-B zraenja koje pada na povrinu Zemlje i postaje tetno za ive organizme.

Iako je UV zraenje koje dopire do povrine Zemlje slabo, ono je ipak od velike praktine vanosti, jer izaziva hemijske, bioloke i druge procese. Fotohemijske reakcije, koje ono izaziva na gasovima u atmosferi, dovode do stvaranja jonosferskih slojeva, zatim do pretvaranja O2 u O3 i stvaranja ozonskog omotaa. U biljnom tkivu (hloroplastima) UV zraenje omoguava fotosintezu.

Kod oveka UV zraenje izaziva ozbiljne promene i oteenja na koi i oima. UV zraenje usporava rast planktona i nekih niih vrsta vodenih organizama, bakterija i virusa, a takoe ubrzava degradaciju materijala kao to su plastine mase, izesne boje, gume, papir.

REZIME Zagaenost i zatita ivotne sredine ve vie decenija predstavljaju veoma znaajan problem oveanstva, bez obzira na trenutni stepen razvoja drutva i proizvodnih snaga u pojedinim delovima nae planete. 28 Postojei problemi se nameu nauci i operativi naglaenom aktuelnou i akutnou, te sve jasnije dolazi do zakljuka da zdrave ivotne sredine nema previe, da su brojni elementi u njoj ugroeni, da je stepen samoregulacije nekih objekata neznatan i da jednom poremeeni ekoloki odnosi gotovo niim i nikada ne mogu biti dovedeni u prvobitno stanje. Bez obzira na znaajne regionalne razlike u stepenu ugroenosti ivotne sredine, posebno njene prirodne komponente, planovi, programi i akcije njene zatite i unapreenja su globalni problem. Savremeno drutvo mora bre i bolje shvatiti upozorenje naunika i strunjaka o stanju ivotne sredine, tj.

injenice da slobodne, izvorne i nezagaene ivotne sredine ima sve manje, a ugroene, degradirane i devastirane sve vie. Druga se iri na raun prve bre nego to se mnogima ini, bre nego to je nauka sa kraja naeg veka to mogla da utvrdi i prognozira. Naruavanje ekoloke ravnotee nastaje kao posledica ovekove radne delatnosti, kojom ovek „prisvaja“ prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremeaja ekoloke ravnotee i ekosistema, ve i do ugroavanja integriteta oveka i njegovog opstanka. U ovom, XXI veku, drutvo se suoava sa sledeim globalnim problemima:

• oteenjem biosfere i njenim ekosistemima, Markovi, D., Ili, B., Risti,, “Ekoloka ekonomija”, EtnoStil, Beograd, 2010.

  • ogromnim brojem stanovnika – preko 6 milijardi sa prognozom udvostruavanja do 2020.godine, • iscrpljivanjem i umanjenim koliinama mnogih izvora mineralnih i energetskih sirovina, • zagaenjima i degradaciom medijuma vazduha, vode, zemljita, • globalnim promenama klime, • unitenim vrstama biljnog i ivotinjskog sveta i daljim ugroavanjem biodiverziteta, • beskunitvom svetskog stanovnitva, • oteenjima ljudskog zdravlja i ugroavanjima ivota, velikim koliinama otpada u sva tri agregatna stanja i sl. • Opstanak ljudskih zajednica je u prolosti veoma esto bio ugroen prirodnim katastrofama, epidemijama, ratovima, oskudicom hrane i drugim uticajima koji su, meutim, uvek bili prostorno ogranieni. Za razliku od egzistencijalnih kriza prolosti, krize dananjice ne potiu od prirodnih nepogoda koje su prostrorno ograniene, ve od globalnog nesklada u idejno-materijalnom smislu itave industrijske civilizacije. Do sada ovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Pristupi reavanju ovog problema se razlikuju u nauci. Neki od pristupa mogu bit u:

• prelasku privrednih sistema iz permanentnog rasta u stacionirano stanje, • izgradnji ekoloke svesti kod ljudi, • uvoenje socijalnih programa, • primeni tehnikih mera (npr. filteri, elektrini automobili i sl.), • samoregulacionoj sposobnosti prirode i inventivnoj snazi oveka, koji e svaki problem blagovremeno nai i adekvatno reiti. Za sada nema integralnih sistemskih studija koje bi razjasnile prave dimenzije ovih problema kao i realne mogunosti njihovog reenja. Ideje potroakog drutva da proizvode to jeftinije i to vie, bez obzira na primenjene tehnologije, odnosno tetne posledice koje one imaju na ivotnu sredinu i koje dovode do veeg zagaivanja. Ovakav pristup namee razvoj ekoloke svesti u svetlu koncepcije zatite ivotne sredine, iji su ciljevi racionalno troenje prirodnih dobara, nalazita i uvoenje mera zatite, to u krajnjoj liniji samo prividno poskupljuju i ograniavaju proizvodnju, odnosno dovodi do umanjenja profita.

Literatura 1. Bjekovi, S., “Razvoj, ekonomska i socijalna prava, ivotna sredina”, Istraivako obrazovni centar za ljudska prava i demokratsko graanstvo i Centar za ljudska prava Univerziteta u Podgorici, Podgorica, 2003.

2. Drakovi, V., "Kontrasti globalizacije”, Ekonomika Beograd i Fakultet za pomorstvo, Kotor, 2002.

3. uri, S., Stoi-Mihajlovi, Lj., “Menadment sistemi u funkciji poveanja energetske efikasnosti”, monografija, Odrivi prostorni razvoj gradova, IAUS, Beograd, 2008.

4. ukanovi, M., “ivotna sredina i odrivi razvoj”, Elit, Beograd, 1996.

5. Milutinovi, S., “Prirunik za participativnu analizu stanja optine u procesima stratekog planiranja odrivog razvoja u Srbiji”, Stalna konferencija gradova i optina, Beograd, 2007.

6. Milutinovi, S., “Urbanizacija i odrivi razvoj”, Fakultet zatite na radu, Ni, 2004.

7. Markovi, D., Ili, B., Risti,, “Ekoloka ekonomija”, EtnoStil, Beograd, 2010.

8. Pei, R., “Ekonomika prirodnih resursa i ivotne sredine”, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2002.

9. tiglic, D., “Protivrenosti globalizacije”, SMB, Beograd, 2005.

Pei, R., “Ekonomika prirodnih resursa i ivotne sredine”, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2002.

tiglic, D., “Protivrenosti globalizacije”, SMB, Beograd, 2005.

  ЈОНИТИ У ТЕХНОЛОГИЈИ ОБРАДЕ И ПРЕЧИШЋАВАЊА ВОДЕ Др Ивана Живковић доктор пословно-индустријског менаџмента, Др Митар Лутовац доктор техничких наука Јонити су природни или синтетички многовалентни полиелектролити,који у промењеном облику адсорбују из раствора једне јоне (катјоне и анјоне), а у замену враћају у расвор друге јоне у строго еквивалентним односима. У природне јоните спадају алумосиликати минерали (монтрморилонит,зеолити, фликонолит,пермутит и др.) који поседују јонски променљива својства. У синтетичке јоните спадају јонски променљиве смоле способне да мењају у раствору своје јоне за друге. Афинитет смоле према неком металном јону зависи од два фактора: од радијуса хидратисаног јона и од валенце јона. Ако се два метална јона доведу у додир са смолом, један ће се јаче а други слабије везати за њу.

Ова околност,односно различит афинитет смоле према разним јонима, може се искористити у сврху одвајања јона. Најчешће примене јонита су за уклањање боја и мириса, за чишћење раствора од нечистоћа, за пречишћавање воде и тд.

Кључне речи: јонити, пречишћавање воде, синтетичке смоле.

Ionita are natural or synthetic polyvalent polyelectrolytes which adsorb ions from a solution (cations and anions), and give back to rasvor other ions in return in strictly equivalent proportions when their(ionita) structure is changed. Natural Ionita are aluminosilicate minerals (montmorillonite, zeolites, flikonolit, permutit etc..) that have ionic properties which can vary.The synthetic Ionita include ionic variable resins capable of altering their ions for others in a solution.

Affinity resin towards a metal ion depandes on two factors: the radius of hydrated ion and ion valence. If the two metal ions brought into contact with the resin, one will form the stronger bond, and the other the weaker one. This circumstance or different affinity resins to various ions, can be used in the ion process of ion separation. Most ionita are used for color and odorremoving, cleaning solution from impurity, water treatment and so on.

Keywords: Ionita, water purification, synthetic resins.

УВОД Још почетком двадесетог века, руски ботаничар Цвет (И.С.Цвет) установио је 1903.

године да многе чврсте супстанце, веома различите по хемијским својствима, показују исту способност – да селективно адсорбују супстанце из раствора. Цвет је успео да у колони испуњеној калцијум-карбонатом раздвоји зелени хлорофил на различито обојене зоне.

Појава различито обојених зона (слојева) дуж колоне са адсорбентом била је доказ да су се компоненте раздвојиле и концентрисале у обојеним слојевима. Одвајање обојених слојева омогућило је даљу анализу састојака хлорофила.

Јонски измењивачи су макромолекулска једињења која имају својство да везују јоне из раствора, а при том ослобађају еквивалентну количину истоимено наелектрисаних јона.

То својство имају неке природне супстанце (зеолити) и синтетички полимери (јонити или смоле). Ово својство примењено је у јоноизмењивачкој хроматографији која се заснива на принципу замене јона из јоноизмењивачке смоле или зеолита јонима испитане супстанце. На основу тога који се јони замењују смоле се деле на катјонске, анјонске и катјонско-анјонске.

Због различитог афинитета смоле према јонима могу да послуже за раздвајање јона истог наелектрисања.

НАСТАЈАЊЕ И ТАЛОЖЕЊЕ Први идентификовани зелит је био стибилит кога је Кронштет открио 1756. године као инкрустацију у једној самородној стени. Најранија испитивања особина зеолита су била вршена на узорцима прикупљеним у удубљењима базалитних стена, где су се исти формирали хидротермалним променама вулканских стена.

  Хеј (Хаy) наводи 6 услова за настајање зеолита. 31 То су: слана алкална језера, слана алкална земљишта и земљишне површине, морски седименти, перколационе воде у отвореном хидролошком систему, хидротермалне промене и буријална дијагенеза. Природни зеолит настаје када вулканске стене и пепео дођу у контакт са алкалним подземним водама.

Пет најраспрострањенијих зеолита у седименталним лежиштима су: аналцин, клиноптиолит, хејландит, лаумонит и филипсит. Други који се налазе у лежиштима у значајним количинама и довољно су квалитетни да би имали комерцијални значај – су шабазит, ерионит, феријерит, морденит и вајракит. Србија располаже великим налазиштима зеолита: лежишта зеолита - клиноптилолита налазе се на 4 км од центра Београда, у Сланцима, затим на Фрушкој гори, а лежиште Златокоп у Врањској бањи највећи је рудник зеолита у Европи (око два милиона тона). Процењује се да је могућност експлоатације зеолита из овог рудника око 200 година. Велико лежиште клиноптилолита налази се и у Игрошу код Бруса на Копаонику, где је тренутно актуелна експлоатација овог минерала.

КЛАСИФИКАЦИЈА ЈОНИТА Јонити то су природни или синтетички многовалентни полиелекролити, који у промењеном облику адсорбују из раствора једне јоне (катјоне и анјоне), а у замену враћају у раствор друге јоне у строго еквивалентним односима.

У природне јоните спадају алумосиликати минерали (монтрморилонит, зеолити, фликонолит, пермутит и др.) који поседују јонски промењива својства.

У синтетичке јоните спадају јонски промењиве смоле, сулфоновани угаљ, јонски промељива целулоза, које садрже у свом саставу функционалне групе –SO3-H, CCOH, PO(OH)2, -CH2-SH2OH и др. способне да мењају у раствору своје јоне за друге.

Структурну класификацију зеолита и зеолиту сличних материјала дао је Meier са Института за кристалографију и петрографију из Цириха. Јонски променљиве смоле су високомолекуларне тврде органске материје, практично нераствољиве у води и многим органским растворима. У структури јонита обрадђују се две основне структурне јединице, груби скелет, који често називамо матрицом, и функционалне групе, нераздвојно везане с матрицом, хемијским својствима. Конкретни јони функционалних група (H+Na+,K+ Ca+,Mg+ и др.) сматрају се противјонима, уколико они условљавају супротно по знаку наелектрисање, јонитне грануле. Под гранулом подразумева се комплексни радикал, који се састоји из матрице јонита и јонизоване функционалне групе.

На пример:

+ Kt+ R-So3 Kt RSO јонит гранула променљиви катјон У зависности од тога, какво наелектрисање носи гранила-позитивно или негативно и какви се јони налазе у променљивом облику (катјони или анјони, или ти исти и други заједно), јонити се класификују у три групе: катјонити, анјонити и амфолити.

Катјонити су монофункционални јонити, који садрже у променљивом облику катјоне (H, Na+, K+, Ca2+, Mg2+, и др.). Њихове грануле имају негативно наелектрисање R+ Nax+ = Rx + + xNa+, а противјони (Kt+) су позитивни.

Анјонити су монофункционални јонити, који садрже у премењеном облику анјоне (OH, CL, SO4 и др.) Њихове грануле имају позитвно наелектрисање Rx + An Rx+ + xAn а противјони (An) су негативни.

 Hay,T.L., in Natural zeolites, occurrence, properties and use, Oxford:Pergamon, 1978.  Meier, W.M.,Intern.Conf. on the Occurrence Properties and Utilization of Natural Zeolites, Budapest,1985.

  Амфолити су бифункционални јонити, који садрже у свом саставу истовремено и катјоне (H+, Kt+) и анјоне (OH, An), који условљавају двоструку природу њихових јонски променљивих својства.

На пример:

Јонити се класификују такође и на основу константе јонизације Kn.


Константа јонизације је константа равнотеже.

RSO3 Kt+ RSO3 + Kt+ откуд Где је: Kn– катјони (H+, Na+, K+, Ca+, i dr.), a RSO3 је гранула јонита.

Ako je Kn = 102, онда је њен негативно логаритам pK=2.

По величини Kn i pK joнити се деле на:

јакокиселинске катјоните Kn 102, a pK 2, слабоиселинске катјоните Kn 102, a pK 2, Kn 102, a pK 2, јакобазне анјоните Kn 102, a pK 2, слабобазне анјоните анјонити са мешовитим функцијама.

Константа јонизације показује, у којој средини сигурно може да делује дати јон (киселој, слабокиселој, јакобазној или слабобазној).

У разним земљама јонити имају различиту номенклатуру. Основу номенклатуре чине два принципа: I који одржава химијску природу јонита, његову прилагодљивост садејство у тој или другим срединама, и II који показује његово хемијско порекло из основне сировине, из које је добијен тај и други јонит.

НОМЕНКЛАТУРА ЈОНИТА ПО I – ом ПРИНЦИПУ KU – катјонит универзални (јакокиселински) KF – катјонит фосфорнокиселински KB – катјонит (слабокиселински) AV – анјонит високобазни AN – анјонит нискобазни KU – IG – катјонит универзални гранурировани (број, који стоји испред слова показује број обраде или рецептуру њихове производње).

НОМЕНКЛАТУРА ЈОНИТА ПО II – ом ПРИНЦИПУ MMG – меламин, гранудин SDV – стирол, дивинилбензол EDE – етилендиамин, апихлоргидрин PFSK – парафенолсулфокиселина MSF – моносулфатини и др.

Упоредо са домаћим (изразима) називима чувају се називи јонита, добијени у иностранству ( у САД- у, Јапану, Француској, Немачкој).

На пример: амберлити, даулити, дауекси, вофатити и др.

Индустрија је овладала производњом више од 20 назива јонита разних врста и назнака, који налазе примену у прехрамбеној технологији и хемијској анализи прехрамбених   производа. Ове супстанце имају структуру молекуларних сита. Под молекуларним ситима се подразумевају адсорбенти са опсегом пора између 0,3 и 1nm. У хроматографији и биохемијској анализи добила је распрострањеност јонопроменљива целулоза, која се добија путем обраде њених киселина (H2SO4, H3PO4), алкала (NaOH) и неких других материјала, на пр. епихлоргидрином и триетиламином.

У јонски променљиве целулозе спадају сулфоетилцелулоза и сулфометилцелулоза, фосфатцелулоза и фофонцелулоза, окси- и карбоксилцелулоза, аминостим – и диетиламиноцелулоза.

Карактеристичне особености јонски променљиве целулозе су релативно висока специфична површина (у поређењу с јонски променљивим смолама), развијена макрошупљикава структура (што условљава адсорпцију макромолекула), ниско променљива запремина јона (od 0,3 do 3 mg-ekv/g), добра селективност у односу на низ беланчевина, аминокиселина и других макромолекула.

У основи поделе беланчевина налази се својство јонски променљиве целулозе да обрађује ступњевито беланчевине у зависности од велечине pH средине. На пример, диетиламиноцелулоза обређује ступњевито беланчевине из сојевих бобица.

Добра селективна својства поседује фосфатцелулоза при чишћењу хидролитичких фермената полисахарида. Липиди пшеница и морских алги деле се на аминоетилцелулози.

Јонска променљива целулоза (у виду хартије) с успехом се примењује у хроматографији за поделу јона метала – олова, сребра, гвожђа, никла.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈОНИТА У основне показатеље јонита спадају променљива запремина, запремина течности, константа јонизације, константа селективности, бубривост (отицање), механичка чврстоћа, термичка постојаност.

Променљива запремина јонита је непостојана величина и зависи од неких услова и метода рачунања. Разликују се следећи типови запремине јонита:

потпуна променљива запремина Ep радна променљива запремина Er статична променљива запремина Est динамичка променљива запреминаEd тежинска променљива запремина Et Запремина Ep одређује садржај свих активних група у јониту, које имају променљиве јоне. Она не зависи од природе тих група и природе променљивих јона.Величина Ep је постојана.

Радна променљива запремина јонита Ep одређује тај део променљивих јона, који у датим променљивим условима узима учешће у размени јона.

Њена величина зависи од везе која размењује јоне у јониту у раствору, услове размене (статистике процеса), времена контакта температуре и pH средине. У разним технолошким условима деловање јонита Ep имају разна значења.

За добијање релативних резултата променљиву запремину изражавају кроз милиграм еквивалент јона (или број активних група), које долазе на 1g јонита (Ec).

Њена величина изражава се по формули:

Pupper, L., “Molekularsiebe”, In Ullmans Encyklopadie der technischen Chemie, Bd.

  где је: E – променљива запремина у односу према 1g матрице, (E) – еквивалентна маса функционалне групе, En – променљива запремина на 1 g нараслог јонита, Kw – коефицијент запремнине течности За практичне циљеве најприкладнија и наједноставнија је једначина:

Esl =Eadn(1- ) где је: Esl – променљива запремина слоја јонита, који се налази у колони (стубу).kg/cm3.

En – променљива запремина нараслог јонита, Da - пуна густина јонита, kg/cm3, - део (разломак) слободног опсега (волумена) измедју зрна јонита – порозност слоја.

Статистичка и динамичка променљива запремина је радна запремина јонита добивена путем замене у H-и OH-форме или ON=форме јонита у слану форму изводи се обично методама титрације (киселом формом алкалом формом алкала и алкалном формом киселине.) Одређивање запремине размене H форме или OH форме може бити остварено методама потенциометријске титрације.

Константа јонизаије јонита Kn служи као мера дисоцијације (јонизације) сладокиселих или слабобазних јонита, њиховом способношћу да се распадну на јоне и грануле:

R- + H+ RH Одакле је константа Kn једнака:

Означавајући степен јонизације кроз, а општу концентрацију активних група кроз C, налази се решење Kn Kn = C/ C/)C(1-)(H+) После логоритмовања добија се:

pKn= pH – 1g ((/(1-)) где је:

pH – концентрација слободних H+ јона форме водоничне форме катјона или OH – форме анјонита;

– изражава степен јонизације или неутрализације јонита у процесу;

Јонити се у воденим срединама подвргавају хидратацији изазивајући њихово бубрење. Степен хидратације јонита зависи од природе јонита, њихових активних група, природе променљивих јона.

Разликују се првобитна и поновна хидратација. Првобитна хидратација условаљена је противјонима, а поновна хидратацијом скелета (гранула) и јонима при њој. Вода првобитне хидратације је везана вода, њено сједињавање је праћено посебним топлотним ефектом. Вода поновне хидратације је слободна вода, њено апсорбовање јонита није праћено одводјењем топлоте, или пак њен утицај је исувише мали.

Коефицијент запремине течности Kw је број грама воде (или друге течности), који везује 1g сувог јонита у моменту равнотеже (засићености), он одредјује експерименталну количину воде, која улази у хидрантни омотач јона, и воде, која испуњава поре јонита.

Величина течне запремине Kw приказана је mg воде на 1 mg екв. промењивих јона сувог или хидрантног јонита, носи назив еквивалентног коефицијента запремине течности Kew.

Он може да буде нађен из једначине:

Kew=Kw/0,018Gw/0,018(1+Kw)Gc Где су Gc i Gr количине одговарајућег сувог или хидратног јонита, mg.ekv.

Знајући величину Kw, даје се могућност да се одреди број хидратације, број који изражава молекуле воде који улази у хидрантни омотач једног промењивог јона.

  Количина хидратације зависи од радијуса јона и његовог наелектрисања и управо је пропорционална пречнику јона. По величини хидратације променљиви јони образују молотропне низове:

Li+ Na+ K+ Pb2+ Si4+ Пораст јонита и адсорбената квантитативно се карактерише степеном пораста H oн смањује повећање запремине, одвођењем топлоте, повећањем притиска.

Степен пораста налазимо из односа:

H= (V2-V1)/V1, H = (m2-m1)/m где су V1 i m1, опсег и маса сувог јонита или адсорбента;

V2 i m2 су волумен и маса растућег јонита или адсорбента, Величина H. 100 из тога назива се релативним порастом H. 100 = (V2-V1)/V1 * 100 = HoТ Релативни пораст је везан са cmm i Kw на следећи начин:

где је dc релативна густина сувог полимера, dH – повећаног полимера.

Пораст јонита и адсорбената зависи од њихове природе, природе растварача, температуре, pH средине, стања електролита у раствору.

За степен пораста (хидратације и солватације) битан је утицај који показује јачину везе посебних фрагмената матрице ( површине и ланца кристалних решетки), степен њихове везаности.

Механичка јачина јонита и адсорбената је важан технолошки показатељ. Она одређује њихову способност да се опиру дробљењу у процесу експлоатације.

Продужење рада јонита зависи од механичке јачине зрна, степена дробљења, форме самих зрна, осмотске стабилности у процесу пораста њихових хемијских чврстина у процесима кишељења и обнављања утицаја pH средине и температуре.

Ако променљиве запремине одређују ефективност рада адсорбената за један циклус до њихове регенерације, онда механичка јачина одредјује општу експлоатацију и рок за периоде од почетка оптерећења до потпуне или делимичне замене њих услед износа јонита (адсорбености из радног апарата).

Брзо растући јонити и по облику незграпни делови, руше се брже што су осетније промене волумена воде (код пораста загађења, оштерећења, ослабљења унутрашњих веза, њиховог рушења).

Процена механичких јачина зрна јонита и адсорбената изводи се на један из следећих начина:

механичким (дробљењем) зрна кугличастим млиновима или у приборима код мешања суспензија за одређено време рада мешалице.

Механичка јачина јонита зависи од њихове хемијске природе, структуре делова, стања механичких примеса у њиховом саставу и начина њихове израде. Тиме се објашњава, да за сваки јонит механичке јачине има строго нормирани показатељ, а при његовом одсуству подлеже одређивању у фабричким лабораторијама.


Пракса рада јонитних филтера код прераде воде је показала, да рок рада јонита варира у периодима од 2 до 10 година, када се јонит замењује 50-70% свежим јонитом.

Исто тако и у срединама, више агесивним од воде као на пример вино, сокови и сирупи, рок рада јонитног филтера скраћен је у 2-3 пута.

ТРЕТИРАЊЕ ОТПАДНИХ ВОДА Први радови Ejmsa и Mersera су показали да клиноптилолит има високу селективност према амонијумовом јону, те тако може да се користи за третирање загађених и агрономских отпада. Исто је било развијено у САД, где постоје постројења за третирање капацитета милиона галона на језеру Taho у Калифорнији, које користи неколико стотина тона   клиноптилолита. Већа постројења (54 и 10 милиона галона на дан) су изграђена у Вирџ инији 34. Очекује се да издвајање 99 % амонијум-јона из терцијарне канализације буде постигнуто на постројењима. Утрошени клиноптилолит се може регенерисати. Амонијак који се издваја за време поступка се може користити за добијање употребљивог ђубрива.

Јапанци су се усмерили на производњу мањих јединица за третман отпадних вода.

Ово се често користи за специјалне намене као што су рибњаци, где је амонијум-јон, који настаје, отрован за рибе. Иста пракса је такође развијена и у САД – где је у акваријуму у Сијетлу коришћен клиноптилолит за успешно уклањање NH4 + - јона из циклуса свеже воде која рециркулише, а користи се за узгој “coho” и “chinook”млађи лососа. Међутим, Liao и Liu упозоравају да такав систем може да буде скупљи него биолошки систем за филтрацију Други истраживачи наводе успехе са једним “амонијум-striping клиноптилолит филтром”, у времену од 15 месеци у каналу фарме за узгој сомова и пругасте пастрмке 36.

Један рад истражује ефикасност издвајања амонијака под различитим условима тврдоће воде, pH, температуре и величине честица. Исто условљава радне капацитете измедју 3,42 i 9,12 mg NH3 по граму клиноптилолита. Исти зеолит смањује смртност за време траспорта златних рибица и других акваријумских примерака 37. Нестро (Nastro) и Клила (Clella) су саопштили о успешном уклањању NH4+ помоћу филипситног туфа 38, док Клајв (Klive) и Сименс (Semmens) фаворизују филипсит у односу на клиноптилолит, морденит и ерионит за исте намене 39. Хагивара и Учида описују издвајање амонијака на пилот постројењу са коришћењем морденита 40. Кореански истраживачи су саопштили употребу једног недефинисаног локалног зеолита за издвајање боја из отпадних вода, потврдјујући једно раније саопштење од стране Исоа, који је користио клиноптилолит 41. За издвајање „MnO2 групе“, из воде у фабрикама шећера у Турској је коришћен неки други локални зеолит 42.

Суштина методе састоји се у пропуштању загађене воде кроз слој јоноизмеwивача. У току реакције долази до замене јона загађивача јонима који нису загађивачи.

Јоноизмењивачи у облику ситних зрнаца која се пакују у колоне могу бити природни (зеолити) и вештачки (органски полимери на којима се налазе јоноизмењивачке групе).

Главни део постројења састоји се од филтера у облику суда у коме се налази јоноименивач постављен на пдлогу од шљунка. Ако се вода пропушта кроз већи број филтера, могу се уклонити мириси из воде, 90% суспендованих чврстих материја и око 80% органских материја.

Зеолити имају микропорозну структуру која може да усвоји натријум, калијум, калцијум, магнезијум, али и тешке метале који могу бити токсични за организам: живу, олово, уранијум. Не може сваки зеолит да се користи за људску употребу. Код људи се користи само криоптилотит, врста зеолита која се састоји од алуминијума, силицијума, угљеника, кисеоника...

ЗАКЉУЧАК Јонски измењивачи су макромолекулска једињења која имају својство да везују јоне из раствора, а при том ослобађају еквивалентну количину истоимено наелектрисаних јона.

То својство имају неке природне супстанце (зеолити) и синтетички полимери (јонити или смоле).

Ames jnr., L. I. Amer. Mineral, 1960.

Liao, P. B., Lin. S. S., J. Maric. Soc., 1981.

Slone, W.J.,Jester,D.B.,Turner,P.R..,FCS,1981.

Bower,C.E.Turner,p.r.,ibid,1982.

Nacrro,A.,Corella,C.,Qud.Ing.Chim.Ital.1983.

Klieve,J.R.Semmens,M.D.,Water,Res.,1980.

Hagivara,Z.Uchida.M.,in ref. Rustamov,S.M.,Bashirova,Z.Z.,Yagubov,A.LI.,Azeb.Nef.Khoz.,1983.

Tayagun,N.,Scker.1976.    Зеолити су природни минерали силикатног порекла. Реверзибилно губљење воде је једна од најбитнијих особина зеолита. Последњих година се све више проучавају и у употребу уводе као адсорбенти широког спектра и они који су добијени прерадом индустријских минерала. Они показују велику ефикасност адсорпције загађивача вода ( амонијака, тешких метала, разних органских загађивача и тд.).

Зеолити хватају у својој кристалној структури гасове и мирисе, као и позитивно наелектрисане јоне, јер је сам зеолит негативно наелектрисан. Или речено обичним језиком зеолит има структуру попут неког саћа, које је негативно наелектрисано. Негативно наелектрисање привлачи позитивно наелектрисање као магнет. Постоји много различитих врста зеолита, природних који се ваде из земље и синтетских, које је човек створио за различите потребе. Пошто зеолити имају својство да усвајају позитивно наелектрисане јоне користе се за пречишћавање вода, за омекшавање тешке воде, у пољопривреди, у сточној храни за повећање приноса, у земљорадњи за прехрану биљака, у градјевинарству...Посебно су значајна комбинована коришћења активног угња и зеолита на третману питких и отпадних вода. Њиховом комбинацијом добија се тзв. „полирана питка вода“, која се користи у прехрамбеној индустрији. Зеолити и активан угаљ омогућују уклањање халогених угљоводоника из воде. Регенерација зеолита у случају адсорпције органских хлорних једињења врши се релативно једноставно прегрејаном воденом паром.

Зеолити су идеално средство за спасавање планете од опште загађености вода. Већа примена зеолита у пољопривреди и другим областима индиректно ће помоћи смањењу загађености водотокова. Примена зеолита у третирању воде која служи директно човеку је вишеструка. На пример зеолити:

• Ефикасно замењују песак/антрацит филтера за пијаћу воду, површинско и подземно пречишћавање воде у резервоарима, водоводима, базенима… Задовољење савремених стандарда о присуству патогених микроорганизама и бистрини воде је могуће постићи помоћу зеолита на далеко јефтинији и ефикаснији начин у односу на сва досада коришћена средства • Смањују потрошњу хлора за базене за пливање, време пражњења базена за 50% у односу на филтере са песком, отклањају пецкање очију јер замењују амонијак из урина директно у кристалну решетку одакле није растворив у води;

• Помажу абсорпцију и растварање азота и разних тешких метала смањујући загађење подземних вода;

• Делују као идеалан упијач патогених бактерија и њихових спора. Зеолит у одредђеној гранулацији може да површински упије висок проценат микроорганизама профила 0. микрона који пролазе кроз зеолит.

Најважнији природни (постоји и 160 врста синтетичких) зеолити су клиноптилолит, хеуландит, модернит, филипсит и хабазит... који се у природи јављају у више од подврста.

Клиноптилолит је најчешће коришћена врста зеолита који је због своје решеткасте структуре нашао своју широку примену у медицини,индустрији, пољопривреди и екологији.

Негативно наелектрисан алуминијум и неутрално наелектрисан силицијум у тетраедарским блоковима су постављени тако да образују тродимензионалне структуре сличне саћу.

Управо та решеткаста структура и капацитет јонске изменљивости дају зеолиту магична својства. Као минерал са негативним јонским набојем он има могућност да делује као "кавез" који везује супстанце позитивног набоја, тешке метале, радиоактивне јоне, пестициде, хербициде, никотин, алкохол...а да при том не изгуби и не уништи своју властиту структуру.

На жалост, зеолитски ресурси Србије нису у довољној мери искоришћени, а сигурно би могли да представљају један од начина привредног оживљавања, и значајан фактор у заштити животне средине и здравља.

Литература.

1. Hay,T.L.,inNatural zeolites,occurrence, properties and use,Oxford:Pergamon,1978.

  2. Klieve,J.R. Semmens,M.D.,Water,Res.,1980.

3. С.Стоиљковић., и аут. Кемија у индустрији бр.11,1989.

4. И.Јањић,Дипомски рад,Примена природних зеолита у сепарационим технологијама, 1999.

5. Pupper, L., “Molekularsiebe”, In Ullmans Encyklopadie der technischen Chemie, Bd.

Slone,Bd 6. http//www.strong-zeolite.com/text-v.html 7. http//www.festivalznanosti.hr 8. Z.LI.I.Anghel, R.S.Bowman.Sorption of oxyanions by surfactant modified zeolites,J.Dispersion Science and Technology, 1998.

9. Биочанин и Р. Наставни материјал, Паневропски универзитет „АПЕИРОН“ Бањљ Лука, 2009.

10. Михајловић Б. Наставни материјал, МЕГА ТРЕНД, Београд,2008.

  РЕЦИКЛАЖА И ОДЛАГАНЈЕ ЕЛЕКТРОНСКОГ ОТПАДА др Митар Лутовац, др Ивана Живкович Техничко технолошки развој, условио је настанак велике количе електронског отпада.Земље балканског региона нијесу биле спремне да адекватно реагују и да адекватно третирају ову врсту отпада.На самом почетку,тачније при планирању третмана електронског отпада потребно је одвојити појам електронски од електричног отпада.Уважавајући чинјеницу да и електрични отпад има и те како штетно дејство на екологију (Цурење фреона из расхладних уређаја, трансформаторско уље и сл. Ипак не треба занемарити чињеницу да електронски отпад има велику улогу у загађењу животне средине.Због великих количина оловно-калајних легура, које се у електронским уређајима користе као сегуре са спајање електронских компоненти меким лемом,неправилно одложен електронски отпад у природи има дуготрајно нежењено дејство. Оловни оксиди посредством атмосфеских прилика доспјевају у ваздух воду земњиште а на крају у храну.Поред оловно калајне легуре,могућа су загађења од олова којим су преемазане катодне цијеви тв апарата и монитора затим аку батерија које служе за погон или за одржавање непрекидног напајања меморија.

Електролитски кондензатори су још један значајан извор загађења код електронског отпада.

Без свеогухватне анализе и селекције немогуће је квалитетно рециклирати и одложити електронски отпад. Електронски отпад се сматра једним од највећих еколошких проблема савременог свијета.Отпад се попут бумеранга враћа човјечанству у виду не здраве и загађење средине.Циљ овог рада је да укаже на проблем електронског отпада како у свијету тако и у Балканском региону.Оваквој врсти отпада, мора се посвијетити посебна пажња у току прикупљања,транспорта,издвајања корисних компоненти, рециклаже и одлагања,тачније током читавог процеса.Управо је процес рециклаже приоритет при третману овакве врсте отпада уз не занемарљиве економске ефекте прикупљених рециклираних секундарних сировина. Електронски уређај (ТВ апарат,рачунар и сл.) је састављен од много опасних хемијских елемената и једињења. И поред ових сазнања неке развијене земље, које су уједно и највећи произвођачи поменутих уређаја, не поштују Базелску конвенцију којом се ограничава трговина електронским отпадом, већ га извозе у земље попут Кине,Индије,Пакистана. Супрутно њима постоје произвођачи електронске опреме који поштују директиве Европске уније(RoHS (Restriction of Hazardous Substances) i WEEE (Waste Eelectrical and Electronic Equipment) којима се ограничава употреба одређених опасних матерјала у електронским производима.

  EKONOMIJA RAZVOJA PRIVREDE KROZ TEHNIKE RAZVOJA STANDARDA KVALITETA I EKOLOGIJE Marija ivanovic, doktorand na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, Republika Srbija Gradska uprava grada Kragujevca E-mail address: marija_milicevic_kg@yahoo.com Prof. dr Nada Zivanovic, Fakultet za poslovno industrijski menament, Uiverzitet UNION Beograd, Republika Srbija Vlada ivanovi, master, Ekonomski fakultet Beograd, Republika Srbija Sistem upravljanja kvalitetom i sistem ekolokog upravljanja kvalitetom nije formalnost koju treba ispuniti, kako bi se zadovoljili zahtevi meunarodnog trita, ve drutvena tehnologija koja zadire u nain i organizaciju poslovanja preduzea i zdravlje kupaca koji koriste date proizvode i usluge. U radu su date znaajne karakteristike novih tehnika standarda kvaliteta koje implementiranjem i razvojem u poslovnom ambijentu firmi mogu da doprinesu visokim poslovnim rezultatima i konkurentnom nastupu na svetske i naa trita.

Kljune rei: Ekonomija, standardi kvaliteta, ekoloki standardi, tehnike razvoja UVOD Kvalitet kao pojam u sistemu menadmenta kvalitetom ima duu istoriju od novca, trokova i produktivnosti. elja i potreba za kvalitetom imanentna je ljudskoj prirodi. Tradicionalno shvatanje kvaliteta proizvodno je orijentisano, jer naglaava usklaenost proizvoda u odnosu na proizvodne specifikacije.

Navedene specifikacije kao i tehnike karakteristike, u tom sluaju, predstavljaju standard za ocenu kvaliteta. Cilj svakog preduzea je, tenja ka ostvarenju ekonomskih parametara uspenosti kroz ostvarivanje maksimalnog kvaliteta proizvoda i usluga i ouvanja ivotne i radne sredine, kao i postizanju poslovne izvrsnosti u tome, odnosno postizanje koncepta TQM.

Ako imamo u vidu injenicu da kvalitet opredeljuje uspenost i vitalnost preduzea, neophodno je razvijati sistem menadmenta kvaliteta, kojim e se preduzee navoditi ka cilju.

Upravljanje kvalitetom je potrebno uskladiti sa strategijskim opredeljenjima preduzea, karakterom njegove poslovne aktivnosti kao i vrstom proizvoda koji se nudi kupcu.

KARAKTERISTIKE SISTEMA MENADMENTA KVALITETOM (SMK) Menadment preduzea usmerava preduzea prema taki njegovih maksimalnih mogunosti. Sistem menadmenta kvalitetom (SMK) predstavlja podsistem sistema upravljanja poslovnim sistemom. U proizvodno - poslovnom sistemu, SMK obuhvata sve aktivnosti vezane za proizvod.

Kada je u pitanju proizvodnja proizvoda, SMK obuhvata menadment kvaliteta i to u dva podsistema:

1. menadment kvaliteta u fazi stvaranja proizvoda (podsistem proizvodnje);

2. menadment kvaliteta u fazi korienja proizvoda (podsistem korienja), Kako bi se izgradio SMK proizvoda neophodno je definisati i uspostaviti sve neophodne veze izmeu elemenata podsistema proizvodnje i podsistema korienja. Sve upravljake aktivnosti treba usmeriti u pravcu potpunog zadovoljenja kupaca, zaposlenih, vlasnika proizvodno - poslovnog sistema (PPS-a) kao i drutva. eljeni cilj se moe postii optimizacijom upotrebnog kvaliteta i trokova poslovanja uz postignutu integraciju kolektiva.

Cilj SMK je smanjenje razlike:

 Djuriin, D., Janoevi, S., Kalianin, Dj. (2009) «Menadment i Strategija» , centar za izdavaku delatnost  Ekonomskog fakulteta, Beograd, str. 13.    K1 = PrK - OK – izmeu projektovanog kvaliteta (PrK) i ostvarenog kvaliteta (OK).

K2 = PoK – UK - izmeu potrebnog kvaliteta (PoK) i upotrebnog kvaliteta (UK).

K3 = OK – UK - izmeu ostvarenog kvaliteta (OK) i upotrebnog kvaliteta, u fazi proizvodnje (UK).

Za uspean razvoja ekonomskih parametara tehnike kvaliteta treba da budu klju razvoja za menadment kvaliteta u proizvodnom sistemu koji ukljuuje sledee komponente 44 :

1. UPRAVLJANJE RESURSIMA:

- materijal;

- proizvodni sistemi;

- metode rada;

- merno-kontrolno-ispitna oprema;

- radnici;

- radna sredina.

2. UPRAVLJANJE INFORMACIJAMA:

-tokovi materijala;

-podaci o neusaglaenostima;

-informacije o stepenu zavrenosti pojedinih operacija.

Poslovni sistem koji ima za cilj da ostvari profit, opstane i obezbedi razvoj na domaem i svetskom tritu, kao imperativ mora neprekidno razvijati sistem kvaliteta koji obuhvata ISO 9000 i ISO 14000.

Razvoj Sistema kvaliteta je proces koji karakterie kraj prolog i poetak ovog veka, unosei novinu u odnosu prema kupcima i okolini, a pre svega u novim tehnikama inkorporiranih u procese rada u organizacijama. Kvalitet je daleko najvaniji uslov uspenosti i dugovenosti svakog trinog subjekta.

Serija standarda ISO 9000:2000 koja se zvanino pojavila 15. decembra 2000. godine, dok je u maju 2001. godine izala zvanina verzija ove serije standarda na srpskom jeziku, obuhvata sledea tri standarda:

- ISO 9000:2000, sistem menadmenta kvalitetom, opisnog karaktera i sadri 8 principa menadmenta kvalitetom;

- ISO 9001:2000, sistem menadmenta kvalitetom, zahteva standard u odnosu na koji e biti proveravana i sertifikovana;

- ISO 9004:2000, sistem menadmenta kvalitetom, nije namenjen za potrebe sertifikovanja ili ugovaranja, sadri program samoocenjivanja.

Sve do kraja 50-tih godina koncept tzv. «poslovne politike» je dominirao menadment praksom razvijenih trinih privreda. Za potrebe definisanja sistema menadmenta ukupnim kvalitetom TQM-a, napomenuemo da je re o menaderskom konceptu prema kome preduzee vri stalno poboljanje svog funkcionisanja i tako utie na poboljanje proizvoda.

Obzirom da je kupac taj koji odreuje kvalitet, a ne proizvoa, za ocenu kvaliteta je neophodno poznavati potrebe korisnika. Sa razvojem koncepta TQM-a, kvalitet moe biti ocenjivan i sa stanovita obaveze preduzea prema drugim stejkholderima.

Karakteristike menadmenta kvaliteta se mogu podeliti u etiri grupe i to 46 :

1. Najvanije ili kritine karakteristike od kojih zavisi kvalitet ( funkcija, svojstva i vek trajanja nekog proizvoda );

 Djurii, M., (2004)  «Menadment kvaliteta» , ICIM izdavaki centar za industrijski menadment plus, Kruevac, str.  21.   Djuriin, D.& Janoevi, S.& Kalianin, Dj. (2009) «Menadment i Strategija», op.cit. str.73.   Djurii, M., (2004)  «Menadment kvaliteta», op.cit. str. 58.    2. Vane karakteristike od kojih zavisi funkcionalnost, svojstva i vek trajanja, ali u sluaju prekoraenja tolerancija ovih karakteristika, proizvod ne postaje neupotrebljiv ili nefunkcionalan, ve mu opada kvalitet;

3. Manje vane karakteristike, koje kada prekorauju tolerisane okvire vrlo malo smanjuju kvalitet proizvoda;

4. Neeljene karakteristike, koje nemaju uticaja na kvalitet.

ZNAAJ UPRAVLJANJA SISTEMOM KVALITETOM Kvalitet predstavlja skup karakteristika izmerenih pomou potrebnih zahteva grupa. U ISO standardima 9000:2000 upravljanje kvalitetom se definie kao deo menadmenta kvalitetom. Re je o sistematinom nainu kojim se garantuje da e organizovane aktivnosti da se odvijaju onako kako je planirano. Ostvarujui i poboljavajui kvalitet svojih proizvoda i usluga, preduzea ostvaruju konkurentsku prednost u dugom roku po osnovu bolje trine pozicije, niih trokova i vee rentabilnosti. Da bi to bilo mogue, potrebno je na odgovarajui nain upravljati aktivnostima i procesima koji omoguavaju da proizvod poseduje eljene karakteristike.

Upravljanje kvalitetom proizvoda i usluga, kao i radne i ivotne sredine se sastoji iz tri upravljaka procesa: planiranje kvaliteta, kontrola kvaliteta i unapreenje kvaliteta. Ova tri procesa dovode se u vezu sa upravljanjem finansijskim procesima, gde je planiranje kvaliteta ekvivalentno budetiranju, kontrola kvaliteta - kontroli trokova, a unapreenje kvaliteta - redukciji trokova.

Aktivnosti planiranja kvaliteta sadre uspostavljanje ciljeva kvaliteta, identifikovanje kupaca, njihovih potreba, razvoj odgovarajuih osobina proizvoda i procesa kao i uspostavljanje kontrole procesa. Kontrola kvaliteta sadri izbor predmeta kontrole i jedinice za merenje, utvrivanje seta ciljeva, stvaranje senzora, merenje aktuelnih performansi, interpretiranje razlika kao i preduzimanje akcija kako bi se te razlike otklonile. Proces unapreenja kvaliteta ukljuuje dokazivanje postojanja potrebe, identifikovanje projekata, organizovanje projektnih timova, postupak u sluaju otpora promenama, kontrolu obezbeenja napredovanja.



Pages:     | 1 | 2 || 4 | 5 |   ...   | 6 |
 





 
© 2013 www.libed.ru - «Бесплатная библиотека научно-практических конференций»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.